Zašto imamo osećaj da stalno nešto radimo – Dosta vam je svega i imate osećaj da nikada pre niste bili toliko natrpani poslom? Razlog možda ne leži u stvarnoj opterećenosti poslom. Sindrom izgaranja dobro je poznat i raširen pojam. Toliko, da sama njegova prisutnost ukazuje kako nešto ozbiljno nije uredu. Diljem sveta sprovode se istraživanja u kojima se zaposlenici žale da su previše opterećeni poslom i da to utiče na njihov privatni život. Pomislili biste da smo sve više zaposleni naprosto zato jer imamo više posla. Međutim, analize pokazuju da to nije tačno! Ukupna količina posla kao i broj radnih sati na području Europe i SAD-a nisu se bitno menjali zadnjih desetljeća. Upravo suprotno: za razliku od prethodnih generacija, roditelji danas provode više vremena sa svojom decom. „Ključna je promena u poslednjih 50 godina da žene rade puno manje neplaćenog posla, a daleko više plaćenog, dok muškarci rade nešto manje plaćenog posla, a puno više neplaćenog“, tvrdi Jonathan Gershuny iz Centra za istraživanje upravljanja vremenom na Oxfordu. Međutim, dodaje, ukupna količina posla ostala je ista. I ne samo to. Podaci ukazuju da ljudi koji tvrde da su najzaposleniji u pravilu to nisu. Zašto imamo osećaj da stalno nešto radimo Šta se događa? Deo odgovora krije ekonomija. Sa ekonomskim rastom i prihodima koji su s vremenom porasli, vreme je bukvalno postalo dragocenije: svaki sat vredi više, stoga osećamo veći pritisak ugurati u taj sat više posla. Istovremeno, tu je i angažovanost. Nekad davno rad je prvenstveno bio sveden na fizički rad, što znači da su postojala određena ograničenja. Niste mogli pristupiti poljoprivrednim radovima dok nisu sazreli svi uslovi. Ali u vreme ‘intelektualnog rada’ to se promenilo. Službeni mailovi dolaze stalno, sastanaka je puno, sve je više stručne literature za pročitati i sve više ideja koje treba razraditi. Moderna tehnologija omogućava da sve to možete raditi i od kuće ili na odmoru. Rezultat Rezultat je, neizbežno, iscrpljenost: kao ljudska bića imamo određeni kapacitet, određenu dnevnu količinu energije i sposobnosti, a ono što pokušavamo je pretvoriti to u neograničen potencijal. Povrh toga, društvo na nas stvara pritisak da moramo ‘stići sve’, čak i ako to znači da ćemo raditi od kuće. To ne samo da je teško već i matematički nemoguće. Izloženi takvoj utrci s vremenom, stalno smo napeti. I upravo ta stalna svest o vremenu čini nas manje produktivnima. Ironična posledica ‘osećaja zaposlenosti’ je da smo uz sve moguće popise zaduženja manje produktivni. Naime, što smo zaposleniji, lošije upravljamo vremenom što znači da imamo običaj preuzeti zadatke koje ne stižemo odraditi ili dajemo prednost manje bitnim zadacima u odnosu na one ključne. Najgore od svega, čak i kada pronađemo sat vremena ‘praznog hoda’, osećamo se loše i mislimo da to vreme također moramo provesti ‘produktivno’. Tako se osećaj zaposlenosti i produktivnosti prenosi i na ona područja života gde mu nikako nije mesto. Čak i običan hobi, poput npr. fotografisanja, sve se više pretvara u posao. Nekad ste jednostavno šetali prirodom i fotografisali. Sada osećate da te fotografije morate čim pre objaviti na društvenim mrežama, a to s vremenom postaje ozbiljan teret. Zašto imamo osećaj da stalno nešto radimo Postoji li neko rešenje? Za početak, svest o tome da je naše ponašanje postalo iracionalno. Istorijski gledano, ultimativni simbol zdravlja, postignuća i društvenog napretka bila je mogućnost da ne radimo. Danas, rad je postao pokazatelj visokog statusa. Najbolji predstavnici našeg društva obično su vrlo zaposleni. Ako ste zaposleni, to znači da ste bitni! Da bismo osvestili koliko je to apsurdan kriterijum, vredi promisliti o priči Dan Arielya, o bravaru kojeg je jednom prilikom upoznao: „Na počecima svoje karijere bravar nije bio toliko dobar u svom poslu: trebalo mu je dugo vremena da otvori vrata, a neretko bi slomio bravu“, priča Ariely. „Ipak, ljudi su rado plaćali njegove usluge, a dobio bi i bakšiš. Kako je postajao sve bolji i brži u svome poslu, ljudi su se počeli žaliti na cenu njegove usluge, a bakšiš je počeo izostajati. Pomislili biste da će svi ceniti njegovu brzinu i spretnost, ali ne. Oni su zapravo želeli videti da bravar ulaže svoje vreme i trud. Čak i ako to znači da oni moraju duže čekati.“ Prečesto se ponašamo jednako, ne samo prema drugima, već i prema sebi: svoju vrednost ne merimo rezultatima koje ostvarujemo, već vremenom koje smo utrošili u taj rad. I zbog toga se dobro osećamo. Ipak, blago rečeno, to nema nikakvog smisla. Možda bismo to i shvatili, kada ne bismo bili toliko prokleto zaposleni.
