Egipat, plodna oaza između Libijske i Arapske pustinje, taj uski dugački pojas što ga oplođuje Nil, čini se kao da je kultura koja je obeležila svet. U toj dolini koja već sedam hiljada godina zrači magičnom privlačnošću kao da iza vela uskovitlane prašine što blista na suncu izranja kultura čovečanstva.

Veličanstven krajolik koji okružuje ovu dolinu, redovna pojava nilskih plimnih talasa kao i nepogrešiva putanja Sunca otvaraju pogled na drugačiji svet koji je čoveku u njegovoj prolaznosti zatvoren.

Nebo koje je večno bez oblaka blista vedrinom, a zemlja u kojoj Egipćani vide „dar bogova“ – sve to podseća na ono večno, nepromenljivo. Vreme kao da lebdi iznad brežuljaka i stenovitih visoravni. Na ulazu u pustinju život izaziva smrt koja je tek drugi oblik života.

Vazduh tako suv da se mrtvaci sami od sebe mumificiraju. Stoga je potreban samo još jedan sićušan korak do vere u besmrtnost duše. A upravo će ta vera za celoga trajanja egipatskog kraljevstva biti u središtu egipatske umetnosti. U ovom neizmerno širokom prostoru obzor je beskrajan. Sunce, ta blistava zvezda, ne stvara ovde senke, nijanse u osvetljenju. Oblici, obrisi postaju tako jasni i vidljiviji.

Najveće kulture sveta – Egipat

Blistavost sunca učvršćuje nerazdvojnu vezu između zemlje i trajne nerazorive sile: trajnosti čiji ritam, nezavisno o toku vremena, oređuju smene godišnjih doba i nilski plimni talasi što se periodično vraćaju.

Od jula do oktobra plimni talasi preplavljuju obale i tako navodnjavaju pustinjsko tolo koje je mesecima bilo suvo. Golema količina vrednog mula koju Nil nanosi svake godine dar je što ga bogovi šalju ljudima u pustinji. Daruju zemlji plodnost. Time razmišljanje o ovom izvanrednom krajoliku vodi izravno do temeljnih tema: svetlosti i senki zagrobnog života.

Ovaj osećaj trajanja, ovaj uravnoteženi odnos između života i večnosti oduševljavali su bezbrojne putnike poput Herodota, grčkog istoričara iz 5. veka pre Hrista, koji je Egipat smatrao „darom Nila“. Ovaj temeljni osećaj postojanosti, upravo pečat za opstanak mesta i razdoblja, oduševljavaće egipatsku dušu kojih četiri hiljade godina.

Između Nila koji oplođuje svoje obale i neba, područja Sunca, ispreplesće se mreža povezanosti: zemaljski dokaz za odgovarajuću boažnsku istinu. Bogovi štite Egipat. Oni određuju tok sveta.

Potkralj Meten prenosi svojem monarhu Đoseru (3. dinastija) sledeće:

„Ima jedan grad na reci iz kojeg kao da Nil crpi svoju snagu. Zovu ga gradom početka, a onde daleko, daleko na jugu nalazi se zemlja koja je stvorena pre svih drugih zemalja. Onde je dugačak niz stuba; na tom mestu odmarao se bog Ra pošto je stvorio prve ljude. A onde se nalaze i dve pećine iz kojih izviru dva potoka koji su pritoci Nila. Veliki potop koji preplavljuje celu zemlju započinje onde. To se dogodilo ovako: bog Nil se podigao i stao hodati u sandalama po tlu, otvorio je zasun i dvoja vrata iz kojih se odmah izlila voda. Šiktala je napolje i ubrzo je zeleni sag prekrio polja i vrtove čitave zemlje i ljudi se sada raduju očekujući buduće žetve.“

Tako nastaje istorija sveta, mit o stvaranju koji povezujući ono poznato s fantastičnim, magično s verskim, sadržava tipična egipatska svojstva.

Related Posts