Hrabrost je gorivo koje vas pokreće da budete uspešni u životu i da pratite snove.

Mnoge žene odlaze na posao kako bi uspele da zarade novac. U slobodno vreme, ako ga uopšte imaju, posvećuju se svojim strastima i stvarima koje ih zaista usrećuju. Neke žene su ipak dovoljno odvažne da donesu odluku da izbrišu liniju između posla i zadovoljstva. Ono što im je nekada bio hobi, pretvore u karijeru. Evo njihovih priča…

Hrabrost – Sledile svoje snove

GEJL HAJENDORF, 46 GODINA  (HAVAJI)

Hrabrost

Gejl Hajgendorf se tokom 21 godine polako uspinjala stepenicama uspeha u korporaciji u kojoj je radila u odeljenju ljudskih resursa. Tokom tog vremena je od sebe davala ono što je za uspeh neophodno. Radila je po 70 sati nedeljno, ponekad dolazeći na posao u šest  ujutru, a odlazeći kući tek u devet uveče. Za sve to vreme ono što je Gejl zaista volela bio je zdrav život.

Posle više od dve decenije smogla je snage da promeni karijeru i posveti se treningu zdravog života. Međutim, ova tranzicija nije bila laka. Njen muž i ona dugo su razgovarali o tome i prolazili kroz plan finansija. Gejl je tokom devet meseci postepeno predavala dužnosti na poslu i pripremala se za odlazak. Nakon što je konačno napustila kompaniju, vratila se studijama, kako bi stekla kvalifikacije za posao kojim je nadalje želela da se bavi. Sada sa mužem živi na Havajima, radi kao trener zdravog života i ima slobodu življenja koja joj je uvak nedostajala.

– Žalim jedino zbog toga što sve ovo nisam uradila ranije, jer bi mi tako proces učenja bio mnogo lakši. Naš život je sad fleksibilan i to maksimalno koristimo. Odredili smo prioritete i sve što smo oduvek voleli da radimo idalje radimo, a radi uštede odrekli smo se stvari koje smo imali a koje nam ustvari nikad i nisu bile bitne- kaže Gejl.

PROČITAJTE: Sudar kao inspiracija

ENDI BARKHOLDER, 35 GODINA (ILINOIS)

Endi je nakon srednje škole kratko radila u jednoj korporaciji. Nakon rođenja prvog deteta dala otkaz i postala domaćica. U prvom momentu ovo joj se dopalo, ali joj je vrlo brzo postalo dosadno. Kako bi ispunila vreme volontirala je u školi svog sina, ponekad radeći i po 80 sati nedeljno.

Tražeći na internetu ideju za božićne poklone koje može sama da napravi naišla je na recept za sapune. Bila je iznenađena kada je nakon Božića dobila mnogo poziva od ljudi kojima je poklonila sapune, u kojima su je oni nagovarali da počne da ih prodaje.

Dok je sa porodicom živela u Vašingtonu, posao je išao polako, nije imala adekvatan prostor za rad i radila je po 100 sati nedeljno. Međutim, porodica Barkholder se, delom i zbog posla sa sapunima, preselila u gradić u Ilinoisu, gde Endi ima svoj prostor za rad, a posao ide stabilno.

– Nikada nisam mislila da ću se ovako obogatiti, ali zarađujem dovoljno da mogu iznova da ulažem. Najbitnija stvar je da imam vremena za sve i svaki od mojih sapuna i dalje pravim sama. Svakog jutra kada se probudim jedva čekam da počnem sa poslom, jer ovo je nešto što obožavam i što me čini srećnom – kaže Endi.

Hrabrost

NAN MORTEZ, 55 GODINA (SEVERNA KAROLINA)

Kada su deca gospođe Martez krenula u školu, ona je konačno našla vremena da se posveti strasti koju je oduvek osećala. Od malena ju je privlačio metal i želela je da postane skulptor koji radi sa ovim materijalima. Tokom dve godine išla je na časove obrade metala i na kraju je, korak po korak, uspela u nameri da svoje metalne skulpture prodaje.

– Osećaj da se nekome svidelo nešto što ste vi napravili, dovoljno da za to izdvoji novac, zaista je neprevaziđen. Još imam san da pravim velike skulpture od metala, ali znam da sada moram da budem posvećena onome što se prodaje, jer ću tako imati mogućnost da živim od onoga što volim da radim. Jednog dana će u mom dvorištu osvanuti džinovski gusar od metala, ali do tad sam zadovoljna ovim što imam – kaže Nan.

ELI GRINBERG, 37 GODINA (NJUJORK)

Eli je pravnica koja je uvek potajno želela da se bavi muzikom, ali je i sama bila svesna da nema dovoljno talenta da bi od toga mogla da živi. Zato se zadovoljila poslom u korporativnom svetu, koristeći ipak svaku priliku da napiše neku pesmicu. Kada je zatrudnela sa prvim detetom donela je odluku da napusti posao kako bi mogla više da se posveti ćerki. Rešila je i da piše dečije pesmice koje će moći sa njom da podeli. Čim je devojčica dovoljno porasla, majka ju je upisala u muzičku školu.

– Iako je škola bila skupa, uopšte nisam bila zadovoljna time kako rade sa decom. Počela sam sama da držim časove mojoj ćerki i njenim drugaricama i ne misleći da ću od toga nekada napraviti posao. Jednostavno sam uživala družeći se i pevajući sa decom. Ali onda su roditelji dece počeli da me zovu i da traže sve više časova. Bili su spremni i da plate. Sve je počelo u zajedničkoj prostoriji u našoj zgradi, a sada moja muzička školica radi na 12 lokacija svuda u gradu.

Eli priznaje da je deo magije nestao kada se hobi pretvorio u posao. Balans nalazi u tome što ima vremena da piše svoje dečije pesmice. Možda će je one jednog dana odvesti i korak dalje u ostvarivanju svog sna.

 

Related Posts